Како да схватимо нашу децу и помогнемо им у одрастању

Циљ сваког родитељства је да од детета направи самосталоног, племенитог, доброг, вредног и здравог човека способног да воли и буде продуктиван.

Током одрастања деца пролазе различите животне ситуације и кроз њих уче шта је то живот и како у њему опстати. Упознајући живот и друге људе, дете учи да позна себе.

Међусобни односи у најранијим годинама живота исписују низ емоционалних лекција.

Пошто најранија емоционална сећања настају у време када деца не могу да говоре о својим искуствима, у тренутку када се емоционална сећања у каснијем животу врате, не постоји одговорајући број артикулисаних мисли о одговору којим смо заокупљени. Један од разлога збуњености нашим емоционалним изливима јесте у томе што они потичу из раног периода нашег живота док су нам ствари биле непознате, а ми нисмо имали речи дa опишемо догађаје које је требало да разумемо. Ми можемо да имамо несређена осећања, али не и речи за сећања од којих су потекла. 1

Понекад не разумемо своју децу а осећамо велику одговорност да им помогнемо. Такође не можемо да савладамо своју забринутост и умиримо своје емоције.

Не разумеју ни они нас. Не схватају наше добронамерне сугестије, љуте се и негодују.

Пубертет је период у ком кулминира неразумевање и неслагање родитеља али и других одралих са децом.

Ако пођемо од чињенице да што су што су људи као бића агресивнији, то је дубљи страх у њима од нечега, онда можемо другачије да се поставимо. Да покушамо да схватимо чега се толико плаше.

Деца од нас траже да их схватимо и волимо онакве какви јесу. Да их волимо и када не испуне наша очекивања. Да их безусловно волимо.

Каже се да кад неког дављеника спасавамо, не смемо му прићи са чела и ставити себе (своје идеје, замисли) испред њега…морамо себе и своје потребе, идеје, ставити у други план и тако им прићи. Ако урадимо другачије потопиће нас тј. ући ћемо у конфликт с њим.  Морамо их чути. Кад једном научимо да слушамо и чујемо биће нам лакше да се с њима споразумемо и договоримо.

Ово је посебно тешко родитељима који су свој страх од лоших исхода умиривали тако што су се уплитали у све дечије проблеме и решавали их. Њихова деца чак и више него друга имају  потребу да одбране своју слободу. Да ураде нешто по своме па макар и било погрешно. Важно им је да победи воља њихова а не воља њихових родитеља.  Овакво понашање додатно појачава страхове родитеља да дете неће бити успешно, здраво, добро…..итд. С друге стране дете се грчевито бори да изгради себе и своју личност, своје Ја. Та битка може потрајати и годинама.

Дакле, дете расте, мења се и његова промена тражи од родитеља да се и они мењају. Да прихвате личност детета, да му дају већа права у одлучивању, више слободе. Мукотрпан је то понекад процес али сви га пре или касније прођемо.

Понекад смо презахтевни према својој деци. Да бисмо своју децу видели другим очима,  ми морамо да будемо другачији. После њиховог пубертета и ми изађемо другачији и зрелији као родитељи.

Добро је да преиспитамо своје срце јер из њега долази оно што је у животу битно.2

Ако желимо да уведемо макар и најмању промену у свој живот, можда треба да се окренемо својим ставовима и моделима понашања. Ако међутим желимо да направимо значајну драстичну промену, требало би да радимо на својим основним парадигмама 3 (скупу основних претпоставки које узимамо здраво за готово а по којима живимо).

Нову парадигму стварамо када почнемо да улажемо у раст и развој свог, личног карактера.

Парадигме су моћне јер нам стварају призму кроз коју видимо овај свет. Моћ промене парадигме јесте суштинска моћ сваке значајне промене. 4

Проблем често лежи у начину на који проблем видимо.

Алберт Ајнштајн је рекао „Озбиљне проблеме с којима се суочавамо не можемо да решимо на истом нивоу размишљања на којем смо били када смо их створили.“ Дакле морамо схватити и научити нешто што ће нас променити толико да нам стари проблеми делују лакши од нових које сада имамо. У противном вртећемо се у кругу старих брига.

Наш карактер је у суштини мешавина наших навика. Максима каже: „Посади мисао, родиће се радња, посади радњу, изнићи ће навика, посади навику, израшће карактер, посади карактер, израшће судбина. „

Човеков је задатак, индивидуалан а још више личан, да без престанка ради на  себи на преиспитивању и чишћењу своје личности како би био способан да прими нове идеје и сазнања на прави начин. Без тога, свака, и најсунчанија идеја, коју примамо за себе као истину, очађавиће се пролазећи кроз неочишћени димњак наше особе, личности. Ово је знао већ древни посвећеник када је рекао: „Ако погрешан човек користи права средства, права средства делују на погрешан начин!“5

Заједно са родитељима и школа негује ова млада бића на себи својствен начин.

Важно нам је да их саслушамо, да их разумемо, да прихватимо њихову младу личност и да их однегујемо на најбољи начин. Да у њима видимо њихове потенцијале и да им помогнемо да досегну свој максимум.

Они уче од нас а ми учимо од њих. Они могу бити сјајни путокази ако чујемо шта имају да нам кажу. Ми њих учимо ономе што они не знају а они нас уче оном што код себе можемо да унапредимо. Ако једни друге поштујемо и уважавамо, онда заједно растемо и развијамо се као људи.

Као што је говорио наш Патријарх Павле:

„Као мноштво органа у телу што врше свако своју функцију на општу корист, корист целине, тако треба и сви ми , свако на свом месту и дужности , да делујемо на свеопште добро“.6

Да бисмо били боље и срећније друштво требало би да свако од нас пружи свој максимум доброте, љубави и да прати пут истине. Својим примером подстаћи ћемо и наше нараштаје да нас следе.

Педагог Слађана Јевтић

Психолог Жаклина Филиповић

 

Извори:

1 Daniel Goleman „ Емоционална  интелигенција“ ;Геопоетика; Београд 2016.; стр 21

2,3,4, Stiven R. Kavi ; „ Седам навика веома успешних људи.“ Младинска књига, Београд 2018; стр 33,35,43.

5 Владета Јеротић „Мудри као змије безазлени као голубови“ , Београд 2007, стр 85. Арс Либри; Задужбина Владете Јеротића

6 Јован Јањић 2006 ;„ Будимо људи“ Животи и мисли патријарха Павла;Нид компанија „Новости“ ад  Београд Стр. 267