Почеци

1934. „Имао сам дванаест година и ишао сам у други разред гимназије (данас је то шести разред)… Читао сам књиге и угледао се на на праве писце. Чинило ми се да је стил важнији ос садржаја и волео сам да китим своје саставе „лепим“ и „тужним“ речима… писмени задатак ја нисам хтео да пишем „обичним“ речима већ „песнички“… И онда сам свој задатак почео китити „тмурним облацима“, „фијуцима ветра“, „звонима чији се звук губио у белом пространству“… и другим ђачким и песничким глупостима. Ја сам у школи врло погрешно књижевно васпитаван. Слично како се деца и данас васпитавају. Не ваља учити децу да фразирају и лажу у писменим задацима.“
1935. породица се из Суботице пресељава у Београд. Душко похађа IV мушку гимазију
1936. матурира у Београду. Након завршетка рата, 1945, „… Уписао сам Филозофски факултет, али сам се убрзо разочарао програмом наставе. Нити ми се допала настава на факултету, нити сам био расположен да се много мучим. И кад ми је један пријатељ понудио запослење у једној од тадашњих београдских мензи, оберучке сам прихватио не знајући шта ме чека … Пошто сам неспретан на сваком послу, па и на том, све ме је више било у мензи, а све мање на факултету… Тражећи спас вратио сам се својој старој љубави – писању. Почео сам да пишем и да пишем и да прижељкујем и сањам посао у некој редакцији. У мензама сам имао све више неприлика. Почели су да ме поткрадају и требало је нешто хитно да се деси да ме  од свега тога избави. Написао сам дечју песму и послао је редакцији ‘Полетарца’, који је почео да излази јануара 1947. Главни уредник била је Јелена Билбија… од страха нисам смео да се потпишем правим именом, чак ни мушким… Радовић не добија никакав одговор и једном одлази до редакције где признаје да је он Рада Токић. Јелена му открива -  да су се Бранко Ћопић и Арсен Диклић спремали да оду у Коларчеву 5, у којој сам ја тада становао, да виде како изгледа Рајка Токић… тако сам ја буквално са улице, без ичијих препорука, фебруара 1947, постао најпре сарадник пионирских новина, а затим у јесен и главни и одговорни уредник. Првог дана мог рада на новом послу требало је да дактилографкињи издиктирам неки пригодан текст о Гогољу. Толико сам био узбуђен и уплашен да сам почео да повраћам. Као успомену на то запослење, та мука и повраћање, пратили су ме пуних двадесет и пет година. Таква је била цена којом сам платио свој највећи успех у животу.

„Све добро што се после догађало – рад у новинарству и литератури, почело је тог дана када се мени камен са срца спустио – у стомак. Не сећам се тачно који је то датум био, фебруар 1947, али срећнијег

 и значајнијег дана у свом животу и раду не могу да се сетим… Нашао сам се међу познатим писцима, то више није био живот већ сан. Бранко Ћопић, Јелена Билбија, Мира Алечковић, Воја Царић, Арсен Диклић. Имао сам много среће и из подземља мензе био лансиран међу звезде.“

„Ја сам брзо научио да пишем стихове... То је једна вештина коју сам брзо савладао: вешто и лако писати песме! Међутим, могао сам писати песме ни о чему...И то нису биле никакве песме... Ја сам се дуго мучио да то што знам заборавим, а да дођем до нечег другог, што не знам...Пре сам научио да пишем песме него што сам почео разумевати, у правом смислу, поезију! И много ми је времена требало да дођем некако до суштине, да се ослободим те технике и вештине, и тако, неколико година сам писао лоше песме, којих се више и не сећам, и које никад у књизи нисам објавио...“

„Основни је проблем да човек некако дође до себе и до свог језика. Тај језик којим сам ја писао до тада, то је био позајмљени језик од Десанке Максимовић, од Милана Ракића, Јована Дучића, па према томе, цела та техника је била туђа... Е сад, бранити се од тих глупости... Ја сам морао имати неки ироничан однос према томе... Некако, то је била права могућност да се мало ослободим тога. Ја не бих умео да кажем шта је права песма, али ја могу да разликујем, и код других и код себе, шта је права песма а шта није.“

„Сећам се добро, читаве 1949. понављао сам у себи стихове Био једном један лав…Какав лав? Само та два стиха не знајући шта ћу са њима. То ми је мирисало и слутило на нешто друго. Кад ми се, најзад откачила читава песма, учинило ми се да сам оздравио, да се са мном нешто важно догодило, да сам решио проблем.“

„И тако се догодило једном , то је случајно било у Загребу, у коме сам био службено, да сам једне ноћи написао три песме , за које ми се чинило да су праве, да нису само вештина, и да имају неког духа и смисла... Прва је била Био једном један лав, какав лав, страшан лав. И морам рећи да је то било за мене велико откриће... Те три песме су биле и  почетак. Тада сам први пут почео да верујем да бих могао писати песме...Све остало што сам пре тога писао, то ме је доводило до очајања, разочарања, сумњи, неверице да могу писати песме... Друга је била Писмо за ловца, и трећа Да ли ми верујете.“

1954. Радовић објављује своју прву збирку песама Поштована децо. Између осталих садржај ове  књиге чине и  Тужна песма, Плави зец, Позив, Цар Јован, Бумбар и Молба, укупно 9 песама.

Писац у студију 

После рада у дечијим часописима Пионирским новинама и Полетарцу Душан Радовић своју креативност показаће и у новим медијима -  радију и телевизији.

1952. постаје уредник у редакцији Програма за децу Радио Београда.

Емитоване радио драме, радио игре и емисије:

1953. емитује се радио-игра Џон Пиплфокс
1954. емисија Добро јутро децо, емитована свакодневно у 7 ујутру, трајање 5 минута ( и данас се емитује емисија са истим именом)
1955. Приче за Гордану
1956. Једног дана
1957. Како су постале ружне речи

„ Радио-игра Капетан Џон Пиплфокс настала је тако што се од мене, у редакцији програма за децу, тражило да нешто напишем за први април 1953…Никада унапред немам одређену концепцију онога што ћу написати. Имао сам два-три детаља која су ми пала на памет и тако сам неорганизовано и случајно отпочео произвољну игру која ме забављала. А популарност коју је стекао Џон Пиплфокс можда не треба тражити у његовим литерарним квалитетима, већ у времену у коме је настао… кад су људи били врло озбиљни, када су заокупљени озбиљним пословима и проблемима, мислили у искључивим категоријама.“

 Овај текст позориште Бошко Буха адаптираће 1962. за своју сцену. „Радио игру Како су постале ружне речи (1959) писао сам јер нисам имао пара. Мирољуб Јевтић, уредник програма за децу Радио Београда, потписао ми је уговор на Железничкој станици. Он је негде путовао, а мени је било хитно.“ 1955, 1.јуна, покренуо је емисију Добро јутро децо. Емисија траје 5 минута, емитује се свакодневно у 7 ујутру, осим недеље, и данас. 1956. пише Приче за Гордану, 1957. Радио Београд емитује дело Једног дана. Душан Радовић је, како каже Мирослав Максимовић: „Први наш наш медијски аутор, први значајан српски писац који је, као писац, озбиљно схватио модерне медије и професионално им приступио. Ако би се статистички измерио његов рад, испоставило би се (ако би се радију и телевизији додали позориште и филм) да је много више писао за гледање и слушање него са читање.“

1960. постаје уредник Програма за децу у Телевизији Београд

Написао је сценарија за следеће емисије На слово на слово, 1963-1965, серија за децу, 34 емисије, режија Вера Белогрлић Лаку ноћ децо, 1965-1966, 54 емисије, режија Србољуб Станковић Женски разговори 1971-1972, 10 емисија Школа за жене, 1972-1973. На слово на слово, нова серија, 1975, 13 емисија Операција у 30 слова, разни ауторски прилози „Ниједаан уредник не може ништа добро да уради ако седи и чека. Добро се може остварити само великом активношћу и непрестаним позивањем људи, молбама и наговарањем да сарађују. Добро водити редакцију значи борити се за оне који неће а бежати од оних који хоће. С људима који су на телевизији при руци, по чекаоницама, прави се лошији програм за децу него што је био. Телевизији су потребни писци.“

 „Шта телевизија пружа гледаоцу? Углавном  - оно што он воли? А шта он воли? Оно што му телевизија пружа.“
СЛАВОЉУБ СТЕФАНОВИЋ РАВАСИ И ДУШКО РАДОВИЋ У СТУДИЈУ ТВ БЕОГРАД, СНИМАЊЕ ТВ ЕМИСИЈЕ ЧЕТВРТКОМ ОТВОРЕНО, 1965.

„Сећам се : прво смо утврдили правила игре, тражићемо најразличитије поводе да деци покажемо слова; основна играчка и главни елемент сценографије биће коцке; из њих ћемо вадити и у њих стављати све друге играчке, мртве и живе; игру ће водити Мића Татић; један од сталних јунака биће Остоја, он ће говорити само речи која почињу на о... Онда је Вера хтела „дете“…Тако је добродошао међу слова и наш лепи и тако важан Аћим… Хтели смо да у „Словима“ буде много музике, лаке, певљиве и пријатне. Телевизија нам је нудила једног композитора, а ми смо се, на нашу велику срећу, борили и изборили за другог – Миодрага Илића- Белог. То је , ако тако могу да кажем, било судбоносно за „Слова“… Затим смо редом запошљавали Ђузу, Лолу, Пају, Мићу, Пепија… И то је трајало две школске и телевизијске сезоне, од 1963. до 1965, 34 емисије.“ 

ВЕРА БЕЛОГРЛИЋ, ДУШКО РАДОВИЋ И МИЋА ТАТИЋ НА СНИМАЊУ ТВ ЕМИСИЈЕ ЧЕТВРТКОМ ОТВОРЕНО, 1965.

1975. емитовано је нових 13 емисија.

„Мени се чини да једино што на телевизији постоји, и што би требало да постоји, то је начин. Мислим да је начин једино право средство утицања.“

Мајсторско писмо

„Мислим да је критичан тренутак у биографији једног могућег писца тренутак када први пут чује свој глас… Судбоносно је да не буде под великим притиском онога што прочита, чује, него да се некако докопа сопственог гласа. Да не буде имитатор! Није важно да тај глас буде велик или мали, него да је самосвојан… Мора да буде стрпљив.“

„Ведрина! Она је за мене, најпре, синоним детињства, затим синоним духовног и душевног здравља, и, даље, ведрина је и повод и смисао мог бављења литературом. Ведро мислити и ведро писати, у смислу - једноставно, бистро, прегледно, читко, кратко и јасно, увек са неком моралном, хуманом жељом, потребом или идеалом – то би, безмало, могло значити: бити сарадник Сунца.“

„…Мучио сам се и ја да својој збирци песама пронађем  право, лепо и одговарајуће име. Нашао сам га у једној песми те збирке. Она почиње овако: „Поштована децо“… После, пишући о тој књизи и о мојим песмама, критичари су нарочито запазили наслов те књиге и изгледало је као да сам ја један од наших дечјих песника који је почео равноправно да разговара са децом и да их изузетно поштује. То није истина и ја тако нисам мислио. Критичари и професори увек  збуне и изненаде писца, открију дубину мисли и вредности којих он није био свестан… Док пише, писац то ради искључиво ради себе. То је једна игра, лепа и мучна, како кад, да се из милиона својих  и туђих мисли, запажања и утисака напише једна лепа реченица. Писцу је довољно то што се игра, што тражи и веома је срећан кад успе. Лакне му на души, прогледа као грана кроз пупољак… А шта то за читаоце значи – тиме се после занимају професори и критичари. У томе више писац не учествује, он за то више не може бити крив.“

„Боље је правити добру и лепу дугмад него лоше бродове. Ја сам у младости направио неколико лоших бродова који су потонули. Рекао сам себи – нећу више! -  и више то нисам радио. Сад правим дугмад, од малих мисли и малих речи. Тако је настало и На слово на слово. Не зато што сам ја тако хтео, него зато што ја само тако умем. Ја тако, а други – друкчије. Можда је то добро. Било би досадно када бисмо сви волели исто, мислили и говорили исто…“

„Волим да кажем како сам ја „шнајдерка која шије по кућама“, „примењени књижевник“. Пишем кад морам и зато што морам, јер од тога живим.“

„Писао сам све и свашта: сонгове за позоришне представе, пароле, рекламе, чак и текст за венчање у општини Стари град. У свему, мислим, радио сам на око 50 врста „примењене литературе.“

„Пишем искључиво на писаћој машини и то чиним углавном ујутру јер сам раноранилац. Најкреативније моје време је негде рано ујутру, до девет сати, и једини амбијент у којем могу да радим је канцеларија. Ја сам петнаест година после рата био без куће, без стана, и то је дефинитивно одлучило о мом случају. Ја нисам кућни, већ канцеларијски човек – у кући не умем да живим.“ 

„Ја сам тип „бегунца“ из породице. Човек редакције… У Студио Б долазим чак и недељом, када немам посла. Просто, седим сатима, у некој врсти летаргије. Не могу себе ни да замислим како суботом или недељом седим на трави, на ћебету поред Топчидерске чесме; или да одем на море, на годишњи одмор. Када ме неко упита да ли ми је жао што сам такав, помислим: да нисам такав, не бих ни био ово што сам.“ 

Београде, добро јутро 

ДУШКО РАДОВИЋ У ПРОСТОРИЈАМА СТУДИЈА Б 

Преласком из Борбе у Студио Б почиње један сасвим нови и  суштински различит  период Радовићевог стваралаштва. Радијски програм, уживо, сваког јутра у 7.15. У почетку његове текстове читао је спикер но када је он стао пред микрофон његов глас из дубине душе ... Дневна хроника једног града. Духовито и пре свега актуелно. Из јутра у јутро исписује и црта разгледницу Београда. Са 23. спрата Београђанке од јула 1975. до новембра 1982. јављао се Душко кроз емисију Београде добро јутро. У једном интервјуу одговара на питање о домаћину који устаје први. „Ја нисам домаћин, ја сам петао који кукуриче свако јутро. Тако ме је Душан Петровић нацртао. Знате шта, одувек рано лежем и рано устајем, Будим се око пола четири и хватам прву седмицу код Лиона у 4.05 или први тролејбус у Војислава Илића у 4.20. У пола пет сам у Студију Б, променим ову чашу воде, уврзем артију у писаћу машину и тек тог тренутка почиње мозак да ми ради. Укључује се као на струју. У току дана не могу ништа да смислим, сем ако бих опет сео за машину. Обично за два сата густо искуцам три странице разног лупетања, завршим око пола седам, до седам покушавам да нађем седам-осам реплика и негде око седам завршим посао. Направим неколико кругова по кружној стази у студију, код мене је трака шпице, искашљем се, кажем техничком уреднику да смањи тон кад је текст слаб.“

„Кад сам почео да радим мени су чак купили и двоглед и ја сам са овог јарбола, осматрачнице, почео да гледам, да запажам. Могао сам чак да приметим где ко суши веш; бавио сам се и таквим стварима, рекао сам, станари те зграде могу отићи на кров и покупити веш јер је сув, или не знам, у интернату ученика средње школе, овде у мом комшилуку, отворена је изложба ђачког стандарда, мислим на оно што девојке увече оперу, па ноћу суше за ујутру.“

Београде добро јутро!

• Почели су ДАНИ КОШАВЕ У Београду, једна од наших најмасовнијих манифестација. Могло би се рећи да нема Београђанина који није обухваћен кошавом.
• Данас ћемо поново увежбавати комплетан програм живота. Да будемо спремни кад једном почнемо да живимо.
• Само је лаж речита
  Истина је кратка и јасна.
• Жале се многи родитељи да им неко квари децу кад они нису код куће.
• Ако су вам деца дошла тек јутрос, водите рачуна о томе да их вечерас пробудите на време, како би поново могла негде да оду.
• Свакога јутра у ово време, зелени аутобуси саобраћајног предузећа личе на пуњене паприке.
• На послужавнику Новог Београда и овог јутра се служе наполитанке нових стамбених зграда.
• Стари Београд кренуо је у Нови, Нови у стари, као и сваког јутра. Мостови су пуни аутомобила. И једни и други мисле да је боље на другој страни. Кад утврде да није, вратиће се тамо одакле су пошли.
• Волите се кад нисте заједно. То је права љубав. Ко уме да се воли само кад је заједно, тај не прави питање с ким је.
• Немојте ни ове зиме куповати зимски капут. Купите нешто жени, па нека вас греје њена топла захвалност.
• Жене ништа нису постигле. Некада су биле неравноправне са правим мушкарцима. А сада су равноправне са никаквим.

Будио је своје суграђане, бодрио их, увесељавао, разгаљивао; опомињао одговорне другове и институције до новембра 1982. када је влст одлучила да Душан Радовић не може више да уноси немир и да сумња у наше тековине. Емисија је укинута. „Другове“ руководиоце је заболело кад је Радовић једног јутра рекао Ако већ можемо и морамо без Тита, можемо и без многих других.

Ко се не слаже нека каже. Речено му је да треба мало да се одмори. „Ја мислим да је то био политички промашај. Ако милион људи у Београду и околини воли то да слуша, а не бисмо могли рећи да су непријатељи, онда мислим да је то била једна од неоправданих рестрикција. Мислим да је то питање личне културе: треба да се чује и оно што није пријатно. Хоћу да кажем да сам ја можда био само један од примера како се код нас брзоплето, самовољно доносе одлуке, с тим што има много тих полтрона који, удварајући се онима на положају, упозоравају на неке измишљене опасности.“ Власт видевши  да Београђанима недостаје Душко, да и даље говоре о његовој емисији и уместо њега смишљају нове реплике, нуди Радовићу повратак на таласе Студија Б. Песник и мислилац одговара: Јесам мали човек са радија, али се не палим и гасим на дугме. Ипак, наставља да скоро свакодневно долази у своју стару канцеларију. Добри дух Београда остаје без гласа, али се добар глас о њему шири и још и данас траје, кроз његове реплике. Мало или нимало оне губе на својој актуелности и после 34 године.   Библиографија (објављене књиге, прва издања)  

Поштована децо, Дечја књига Београд, 1954. Тужибаба и још 9 једночинки, Дечја књига, Београд, 1955. Позоришне једночинке (са Драганом Лукићем и Љубишом Ђокићем, Дечја књига, Београд, 1956. Смешне речи, Младо поколење, Београд, 1961. Зашто деца чачкају нос, Како је кит постао домаћа животиња, Младост, Загреб,    1961. Причам ти причу, Просвета, Београд, 1963. Где је земља дембелија, Вук Караџић, 1965. Причам ти причу, (са радио игром Капетан Џон Пиплфокс), Просвета, Београд, 1966. Прича о једној непослушној нози, Борба, Београд, 1967. Поштована децо, песме и приче, Младо поколење, Београд, 1967. Разбојник Кађа и принцеза Нађа, Младо поколење, Београд, 1968, Карафиндл, (са Браном Црнчевићем), књига је штампана као дипломски рад Душана Петричића, библиографско издање, Академија за примењене уметности, Београд,1969. Че, трагедија која траје (са Матијом Бећковићем), Независна издања Слободана Машића, Београд,1970. Вукова азбука, БИГЗ, Београд, 1971. Црни дан, Спомен парк Крагујевачки октобар, Крагујевац, 1971. Зоолошки врт, Београд, НИП Дом штампе, Зеница, 1972. Доколице, Матица српска, Српска књижевна задруга, Нови Сад-Београд, 1972. Смешне речи, Веселин Маслеша, Сарајево, 1974. Смешне речи, Разбојник Кађа и и принцеза Нађа, Свјетлост, Сарајево, 1977. Волимо Београд сваког дана по мало, Градски секретаријат за урбанизам и заштиту животне средине, Београд, 1977. Београде, добро јутро, БИГЗ, Београд, 1978. Позив добрим људима, Црвени крст Београда и СИЗ социјалне заштите Београда, 1978. Београдски сувенири, (са Душаном Петричићем), Градски секретаријат за информације, Београд, 1979. Игре и играчке, Младост, Загреб, 1979. Није – јесте, Завод за издавање уџбенике и наставних средстава, Народна књига, Београд, 1979. Позив на путовање,  Завод за издавање уџбеника и наставних средстава, Нови Сада, 1979. Седи да разговарамо, (са Душаном Петричићем), РУ Радивој Ћирпанов, Нови Сад, 1981. Београде, добро јутро, друго издање, БИГЗ, Београд, 1981. Сентименталности, (са Јовицом Вељковићем), збирка разгледница, Галерија Себастијан, Атлас, Дубровник (без година издања) Тв куварице, (са Душаном Петричићем), Народна књига, Београд, 1982. Београђани и Београд (са Душаном Петричићем), Градски секретаријат за урбанизам и заштиту животне средине, Београд, 1982. Крокодокодил, Дневник, Нови Сад, 1983. Плави жакет, Знање, Загреб, 1983. Понедељак, Уторак, Среда, Четвртак, поезија и проза за децу у 4 књиге, БИГЗ, Народна књига, Београд, 1983. Постхумно објављене књиге Београде, добро јутро, трећа књига, БИГЗ, Београд, 1984. На слово на слово, сцене лутака, Дневник, Нови Сад, 1986. О плакању (приредио Миладин Ћулафић), Рад, Београд, 1986. Western, (илустровао Радослав Зечевић), Доситеј, Београд, 1989. Женски разговори, Досије, Београд, 1991. На острву писаћег стола (приредили Матија Бећковић и Мирослав Максимовић), БИГЗ, Српска књижевна задруга, Београд, 1995. Кратке приче, (приредили Матија Бећковић и Мирослав Максимовић), БИГЗ, Београд, 1996.  Парни ваљак, (приредио Слободан Новаковић), Фудбалски клуб Партизан, Vezal press, Београд, 2000. Баш свашта, (приредио Мирослав Максимовић)  Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006. Изабране песме, Српска књижевна задруга, 2016.  

Награде

„...Једно су признања, а човек мора да сачува свест о себи и о ономе што ради и не могу код паметног човека признања да створе неку другу слику о њему, него што он треба да мисли… Али, ја сам их добио довољно и увек су ми нешто значила“. 1955 – награда Невен за најбољу књигу године у Србији (за Поштовна децо) 1957 – награда Југословенске радио-дифузије за најбољу радио-игру за децу (за Једног дана) 1962 – награда Младо поколење за најбољу књигу године у Југославији (за Смешне речи) 1964 – почасна диплома Ханс Кристијан Андерсен међународног борда књига за децу, Мадрид (за Смешне речи) 1965 – награда Младо поколење за серију На слово на слово 1969 – награда за текст позоришне представе На слово на слово на Сусрету лутарских позоришта Србије 1970 – награда Змајевих дечјих игара за стваралачки допринос модерном изразу у књижевности за децу 1981 – награда за телевизијско новинарство Дуда Тимотијевић (за ТВ куварице у ТВ новостима) Неподобног Душана Радовића годинама је заобилазила Октобарска награда Београда. Било му је жао.

1984. Неколико месеци пред смрт, исти они који су му забранили да говори, додељују му Седмојулску награду СР Србије, за најзначајнија достигнућа од општег значаја у области књижевности.У новинама излази текст на линији, са насловом Награда као лек.